Zejnile,tvoja mati samo meni zapovide i progoni me kroz iglene ušice!

Sunce je već odavno prešlo na drugu stranu i polahko nestajalo iza visokih brda, kao da propada i nestaje u pogledu umornih djevojaka koje su zadnje redove kuruza okopavale i čekale da krenu uskim, prašnjavim puteljkom ka svojim kućama.

Dok su motikom strugale zadnje parče redova, na samom kraju podbočile se na motiku i umilnim glasom povezle staru pjesmu:

„Moj dragane što me zaboravljaš, ja ti pišem ti mi se nejavljaš?

Dušo moja povedi me sebi, biće lipše i meni i tebi!“
Fini, umilni glasovi prelivali su se dugačkom poljanom i silnom željom djevojaka haman stizale do njihovih momaka.

Stavile su motike na rame i jedna za drugom lepršavim koracima, pjesmom i svojim mislima priblažavale se svojim ognjištima.
Ajša je negdje bila u sredini, malo je usporila i dodala:“Fahrije jedne, hoćete svratiti kod mene, da kahvu popijemo?

Majka Đulse, sigurno nas čeka u avliji ispod mirisne lipe?

 

 

Za portal www.pravisavjeti.info: Ramzija Kanurić-Oraščanin

Ne smite joj izaći iz hatora i da ne okusite hurmašice, što ih je maksuz skararila za nas!“
Uglas su se složile, da to ne bi propustile ni zašta na svitu!
Bešir onako ispunjen od finih misli o svojoj Đulsi, svrati kod svog ahbaba Zejnila i poselami se srčano.

Nama po njegovom izgedu soči da mu je ahbab nješto u behutu.
Upita ga u želji da ga razveseli ili mu pomogne ako ikako može:“Kako si moj rođeni?

Da te kakve brige ne more?

Reci svom jaranu, i ako se može pomoći, tu sam za tebe?

Zato i služe jarani, a ti si mi haman ko rođeni brat!“
Bešir haman nije ni uspio sve kazati što mu je bilo na pameti, a iz kuće navali Zejnilova žena Kadira, koja je iz glasa drečala.

Jadni Zejnil potrča u njezinom pravcu i upita:“Hani ženska glavo, šta ti je?

Ko da ti je sve pomrlo?

Da nisi šenula sa pameti?

Hani, umiri se, nemoj da te čuje cilo selo!

Nemoj nas sramotiti, ko Boga te molim!“
Kadire je čupala kose sa glave i kroz plač govorila:“ Ma šuti, dosta mi je više i tebe!

Ja ovo trpim kako sam došla!

I tvoju mater i babu i tvoje sestre i braću! Samo što me nisu počeli prebijati, a i to će uskoro!

Nikad se nisi za mene ispravijo i stao na moju stranu!

Sviju mi vas je dosta i preko glave!

Tvoja mati samo meni zapovida i progoni me kroz iglene ušice!

A svoje ćeri fino zakloni od svakavog posla!

E, ne mogu više trpiti dragi Zejnile, pa nama crkla za svojim maksumom Hasanom!“
Zejnil je svim mukama pokušo da smiri razjapurenu Kadiru , ali nije uspijo u tome.
Kada mu je sve prekipilo, da nije znao haman ni za sebe, toliko je glasno počeo galamiti da su se brda okolo tresla:“Hajde, nama kupi svoje prnje i vodim te tvojim roditeljima!

Biće njekakav selamet i sa mnom i sa našim Hasanom!

Ti si postala plaha, nerazumna Kadire, nedaš ništa sebi kazati i više ti ništa ne mogu.

Ne slušaš haman ni mene, ni oko mene!

Pa neka te babo i mati tvoji nasvituju i malo te urazume!

Nama krećemo, nema više čekanja!

Trpim ja to već dugo!

Nemerem više, Bog dragi mi je svidok, da ne mogu više ovo trpiti! Ubi me ova vaša svađa svakog dana i noći!“
Nikad Zejnil u svom postanju nije bijo ovako ljut, ozbiljan i kaharli što mora doniti ovakvu odluku.

Lišce mu je bilo zgrčeno, obrve se nadvile nad suzne oči, kosa se nakostrišila, srce lupalo ko zidni sat, ruke se tresle a glas podrhtavo od jada i čemera.

Malo poslije, niz basamake čula se Kadira koja je iz glasa jecala, sa boščom koja je visila preko leđa, puna njenih haljina koje je donila od svojih kada se udavala.

Iz kuće je dopirao urnebesni plač malog Hasana koji je osjetijo jade svojih roditelja i odlazak svoje majke.

Želijo ih je još jednom upozoriti svojim plačem, da preispitaju svoju odluku, da misle i na njega, i da se smire ako ikako mogu.

Ali izgleda više nije bilo pomoći za njih.
Bešir je ostao u čudu, i gledao za svojim ahbabom i njegovom ženom kako se udaljuju od svoga ognjišta koje je izgledalo tuhafli, žalosno a plač malog Hasana je ispraćo zadnje korake njegove majke kojoj su suze prekrivale lice i dušu parala tužna sudbina dunjalučka….
Bešir je još neko vrijeme gledao za njima, dokle god se nazirale njihove sjenke, nadajući se da će plač djeteta natjerati ih da se vrate svome ognjištu i svome čedu…

Ali nažalost nestali su u daljini i najednom se ukaza samo staza kojom se izvijala prašina njihovog jada, preteškog bola i surove sudbine koja se stopila sa tišinom Beširovog pogleda…

Za portal www.pravisavjeti.info: Ramzija Kanurić-Oraščanin