U našoj lipoj Bosni samo hrupiš na vrata!

Blaga jesen raskrili svoje ruho u svim bojama po avlijama i širokim puteljcima mirnog i pitomog sela.

Svekrva zapovidi nevisti Zuhri da brezovom metlom pomete lišće po prekući i ondak da krenu kod njene starije sestre Halide skroz na kraju drugoga sela. Dok je svekrva prolazila avlijom, Zuhra je sramežljivo upita:
-Majko, kako ćemo samo tako hrupiti? More biti da čeljad imaju njekog važnog posla?
Svekrva Ćamka zastade ko ukopana i odgovori:
– U našoj lipoj Bosni samo hrupiš. A kad se pomole musafiri, trči se pred njika i ljube se dok ne prestanu.

Njekad se zabune pa ne znaju haman u koji će obraz se ljubiti, a đehkad se lupe i nosevima i glavama. Dok se srčano selamljuju domaćini odnafo što dulje zadržavaju svoje musafire, samo da ne hrupe u trlog i da se na brzinu uskloni sve po sobama. Od srca se svi raduju musafirima, a ako ima kakvog posla sve more pričekati dok ne odu.

-Ali majko! More biti da čeljad nemaju troška u kući? Zato velim da bi bilo lipo se najaviti?
-Snaho, moja, lipa! Kad gosti tako iznenada hrupe starišina išaretom pita domaćicu jel ima u kući lipa soka, keksa ili treba njeko djete poslati u zadrugu?

Ako nema potrebe za zadrugom, ondak njeka od cura fati se ručnog mlina i sipa popržitu kahvu i već vrti ručkom, a iznutra se čuje kako hrskaju kafena zrna, a miris se širi u svaki budžak. Dok se mlin vrti, fildžani se redaju na tablju, zatim tvrda kocka bjela haman ko snig, i još uzvarita varenka sa debelim, žutim kajmakom po vrhu.

Ondak mlađa ženskać ili neviste stave livu ruku na prsa, a desnom sipaju kahvu i ledeni sok iz staklena bokala. Ako je lito musafiri se smiste u hladnoj musafirskoj sobi, a zelene guste zamrače na pendžerima nedaju vrelini unutra. Ukućani se od silne dragosti smiju od uha do uha i da stotine muka imaju to niko nesmi viditi.

Tako ti je moja nevista kod naske, a ti ubrzaj sa tom metlom dok ja milošte iskupim i namak krećemo – i produži svekrva strmim basamacima koji su glasno škripali pod njezinim sporim težačkim koracima.

Za portal Savjetnici.info :Ramzija Kanurić-Oraščanin

U našoj lipoj Bosni samo hrupiš na vrata!

Ćamka, tako se svekrva zvala, prvo svrati do prisoblja, umi se friškom studenom vodom sa bunara i mirišljavim safunom i pruži korak do svoje sobe… Otvori jazom ormar i osejri dobro svaku rafu. Izvadi sebi napar dimije i bluzu po kojima se pružili šareni
đulevi i šamiju i poče se oblačiti. Zatim se podboči i zamisli kome će šta poniti… Svoju nevistu vodi prvi put i nesmi izgubiti obraz, a bome i milošte moraju biti za pripovidanja. Zna da joj je sestra zamirdžija velkačka.

Ta bi zamirila svome rođenom oku, da ne bi njojzika. Ko da nismo sestre rođene. Ona je sva na babu, koji je svakom mahanu znavo naći, a za svaku sitnicu bi plano i njeka bi ga huja spopala brez veze, a ja sam više na svoju majku koja nije što no kažu – ni mrava zgazila u svom postanju.

Ćamka prvo izvadi svitli papir, jer hedije se nesmiju vidti izvana, ondak dofati za sestru tegetni čit za dimija i bluze, za čojka joj dofati perlonku košulju-nemora se ni paziti koji je broj, i stavi mu još i velkački peškir.

Djeci stavi kesu tvrdi bonbona i dvi vrećke smokija. Staroj nani Đulsi dofati iz budžaka litru soka na raščinjanje, jer ona ništa tvrdo nesmi na one svoje slabe zube. Sestrinoj snahi stavi servis čaša i kutiju keksa linđo, a čojku joj stavi brezbojnu potkošulju.

Drugoj nevisti stavi zdjele za hošaf i bjelu kombinu ko snig, a svojoj sestri još podupla i jednu čikuladu koju je odavno čuvala za osvitlati obraz.

Sjeti se da joj sestra ima ćer haman za udaju i za njuke namini lipu majicu sa šljokicama da se vidi kako tetka zna fino i moderno izabrati.

Dok je gledala po umotanim hedijama, upita samu sebe:
-Jesam li se dobro opremila, majko moja?

Ne bi kabulila da me kašnje nosaju po ustima za sav dunjaluk? – i da bi Ćamka bila mirnija u duši podupla sestri još njekakvu vestu u mrkocrvenoj farbi.
Taman dok je sve metnula u veliki ceker i nevista je već spremita čekala u avliji i krenuše uskom dugačkom stazom koja se pružala u njihovom pogledu.
Nevista valja mriti nama uze ceker, a svekrva nastavi pripovidati:

-Moja draga Zuhra! U vaktu u kojem sam ja rasla u komšiluk se išlo kad insanu prahne. Nije se pratilo jel to u šes izjutra, u sred srica dana, u akšam, ili u jedanes naveče. Ako se ide blizu onda se ne nosi ništa, nego mašuć šakama i samo hrupiš na vrata.

Nikad se nije kucalo, samo otvoriš jazom vrata i vičeš iz glasa: “Morel se vamo?“ i ne završiš sa pitanjem a već sjedaš na sećiju ispod pendžera. Haman se nisi ni smistijo a već počnu redati svačega pred tebe; prvo se kahva peče, zatim brdari, gurabije, suha lutma, uvršit tanjir ogulite voćke…

I dok je svekrva isprepovidala snahi adete iz njenog vakta u tom se pomoli mala prizemna sestrina kuća iz koje su izlazili ukućani i smijehom od uha do uha trčali pred njike dvije…ljubeći ih dok ne prestanu…

Fotografija Ramzije Kanurić-Oraščanin.
Fotografija Ramzije Kanurić-Oraščanin.
Za portal Savjetnici.info :Ramzija Kanurić-Oraščanin