– Dr.Nihat Hatipoglu jedan je od najpoznatijih istoričara i teologa danas u Turskoj. Održao je seriju predavanja a između ostalog i ovo predavanje o EhlI Bejtu,veoma tužna priča koja budi duboke osjećaje

POSLANIKOV A.S. EHLI BEJT

Gospodaru svih svjetova, Tebi neka je hvala! Neka je salat i selam na Voljenog Miljenika i na njegov Ehli Bejt, njegovu časnu porodicu. Neka je selam na nas i neka je oprost i uputa na svakog od nas. Ja Rabbi, ako nam Ti budeš drug, boljeg Dosta ne trebamo a ako nas Ti ostaviš, ničije nas društvo razgaliti neće! Kada se govori o Voljenome Pejgamberu i o njegovom poslanstvu, često se citiraju ashabi Voljenog, spominju detalji iz njihovih života, ali se ipak nije reklo sve. Kod nas u Bosni i Hercegovini, se manje govori o dvije ruže džennetske, o časnim unucima Voljenog, o Hasanu i Husejnu hazretleri. Pišemo o časnim ashabima ali nedovoljno pišemo o najljepšim džennetlijama, o hazreti Fatminim sinovima i unucima Pejgamberovim, Hasanu i Husejnu hazretleri, neka je Allahovo zadovoljstvo sa njima. Neka je selam Hasanu! Neka je selam Husejnu!

Fatima je bila u posljednjim trenucima svog života, malo preko dvadeset godina. Bližio se kraj njenog kratkog i teškog života. Poželjela se svoga rahmetli oca, koji bijaše preselio još prije šest mjeseci, a čeznula je za njegovom ljubavi i muhabbetom, za njegovom blizinom. To je bila neizlječiva rana što joj je kidala utrobu. Posljednji izdisaj ispustila je u krilu hz. Alije. Ogasuliše je i umotaše u bijele ćefine pa rekoše hz. Aliji: – Fatimina džennaza je spremna i kabur je iskopan. Cijela se Medina digla na noge i sakupila na Bakijskom mezarju. Kćerku Voljenog Pejgambera će u crnu zemlju spustiti. Hz. Alija se sagnu kraj mezara pa pogleda Ashabe i bolno uzdahnu. – Dajte mi moju Fatimu… Pružiše mu beživotno tijelo umotano u bijele ćefine. Bila je tako lahka, tako krhka hazreti Fatima… Dok ju je spuštao u mezar, suze su kiptale niz obraze hz. Alije. Ćutke je tako jako plakao da je okvasio bijeli ćefin svoje Fatime a onda prošaputa: – Habibun! Lejse ja’diluhu habibun! We ma bi siwahu fi qalbii nasibun… Voljena, voljena…, govoro je svojoj Fatimi, voljena… Poslije tvoje ljubavi, druge ljubavi neću imati. Poslije tebe u moje srce ništa ne može ući. Koliko god si daleko od očiju i tijela, u mome si srcu i sa mnom, voljena Fatima. Počeše bacati zemlju na Fatimino tijelo. Brišući zemlju sa dlanova i ruku, Ebu Turab reče: – Jednu želju imam u životu, o, Fatima… Dan, kada ću sresti tebe i tvoga oca. Drhtao je glas hz. Alije.

Par godina iza ovog, to se u Kufi i dogodi. Na jezicima svih pjesnika tada bijaše jedan stih: Kufa je nepravedna i postaje mjesto jednog svirepog ubistva. Neka se sruši Kufa! I opet, neka se sruši Kufa! Bio je sabahski vakat a hz. Alija je bio halifa i dok su ga budili na sabah, dogodilo se nešto čudno. Hazreti Alija kao da nije htio ustati; nekako mu tijelo bijaše teško…i svaki put kada je pokušavao da ustane, tijelo bi mu bivalo sve teže. U tom ga još jednom pozvaše: – O halifo Allahovog Poslanika i Emire pravovijernih, hoćeš li ustati na namaz? Hz. Alija je postajao sve teži. Tada mu i treći put ponoviše: – O vođo pravovjernih, hoćeš li ustati na namaz? Samo što nije vakat! Ustade hazreti Alija. Kada je stao na noge, osjetio je nešto čudno, kao da tlo poigrava. Hazreti Alija zapade u nekakav čudan hal… Napravi korak-dva pa prozbori jedan stih. Stih, koji nikad prije nije niti čuo, niti izgovorio: – Spremi se za smrt! Smrt je stigla; uz tebe je! Ne bježi od smrti, ako joj je došao vakat. Ove riječi kao da ne imadoše značenje, ali značenje je bilo golemo! Napravi još par koraka i dođe do vrata mesdžida, a onda, kao da mu se učini kako osjeti, da mu nešto prilazi, kao vatra koja mu hita ka srcu i odjednom mu kosu i bradu obli krv.

U tom treutku se hz. Alija vjerovatno prisjećao, kada je, prije nekoliko godina, ležao na pijesku, na prekrivaču koji mu je poklonio Prijatelj…i tada nije potonuo u pijesak, ali ovaj put jeste. Tada ga na sabah namaz probudi Kruna svega stvorenoga, hz. Pejgamber. Voljeni Resulullah tada blago dotaknu hz. Aliju: – Ustani!, reče, ustani! Ustade hz. Alija, sav prašljiv od pijeska, na kojem je prenoćio. Pogleda ga Kruna svega stvorenoga: – Ebu Turab, ustani! On ustade pa ga Resulullah opet pogleda. – Alija, znaš li ko je najgori na svijetu? – Allahov Poslanik bolje zna! – Onaj, koji će tvoju kosu, glavu i bradu okrvaviti!, reće tužno Allahov Miljenik. Ovo je bio taj trenutak, kada se njegova kosa, glava i brada okrvaviše. Tog trenutka začu se jedan glas, koji je odzvanjao u kufanskoj džamiji: – Kunem se Gospodarom Kjabe, pobjeda je moja! Istina je da si ti pobijedio! Svjedočimo sada! Svjedočimo, jer sablje koje su dotakle tebe i tvoju djecu, duboko su nam u srca zarivene! Istina je, vi ste pobijedili! O, Alija! O, Hasane! O, Husejne… Gubitnici izgubiše. A ljudi će slijediti hazreti Hasana… Kada je Resulullah s.a.w.s. preselio, hz. Hasan je imao sedam a hz. Husejn šest godina. Uspomene su se nizale jedna za drugom. Sjećali su se… Ebu Hurejre r.a. prenosi: – Jedne večeri, Hasan, dijete od četiri godine, malo dijete, dođe kod Krune svega stvorenoga u mesdžid a Muhammed s.a.w.s. pogleda hz. Aliju, dok Hasan skoči u krilo Allahovog Poslanika. Igrao se sa bradom i licem Allahovog Poslanika. Ljubio je Resulullaha. Ah, kako li ih je samo volio Allahov Miljenik a.s. Ljubio je lice hz. Alijinog djeteta, hz. Hasana. Uši mu je ljubio. Kosu mu je ljubio Resulullah a.s. U jednom trenutku gledam, kako ga samo ljubi. Čak mu je i usne ljubio Resulullah a.s. Ljubav… Ašk… Milost… Potom je hz. Hasan sišao sa njegovog krila i dok je izlazio iz džamije, reče mu Kruna svega stvorenoga: – Idi svojoj majci, dijete moje. – Da ga ja povedem? Mrak je!, reče Ebu Hurejre. – Neka ga, moj unuk umije sam. – Allahov Poslaniče, noć je sasvim mračna – Resulullah se nasmija i pogleda me. Kada je hz. Hasan stao na vrata Mesdžida, jedan grom i munja poput linije, prolomi se nebom iznad Medine i tako potraja neko vrijeme. Medina je bila osvijetljena sve dok hz. Hasan nije utrčao u kuću svoje majke Fatime a zatim opet nastupi mrak. To je uspomena, koje su se sjećali stanovnici Medine.

Mnogi su suze lili, sjećajući se tih dogadaja. Hz. Hasanov hilafet je trajao samo šest mjeseci i on je osjećao krv. Znao je hz. Hasan da će se na kraju ovoga proliti krv… A nije volio prolijevanje krvi. Jednog dana dođe neki čovjek kod njega sa pismom u ruci za njega, pa mu htjede pomoći, pročitati mu pismo a hz. Hasan ga ni ne otvori već mu reče: – Uzmi iz one kese para koliko hoćeš! Neki oko njega rekoše: – O unuče Allahovog Poslanika, o, Emire pravovjernih, da si prvo pročitao pismo, on sebi ne bi uzeo toliko novca! Ovako im odgovori hz. Hasan: – Ne bih mogao gedati, kako postiđen predamnom čita pismo, čekajući da mu dam novac. Kako je samo bio primjeran i blag! Kruna svega Stvorenoga za njega kaže: – Hasan liči na meine a Husejn na svoga oca. Ah, kako bijahu lijepe Hasanove oči! I sam je bio lijep. Kada bi u Poslanikovom mesdžidu, kraj Rewde, četvorica halifa a poslije i Hasan, govorili sa Resulullahovog mimbera, okrenuli bi se prema Resulovom kaburu. Sa desne strane mimbera nalazi se kabur Krune svega Stvorenoga, njihova desna strana je bila okrenuta ka kaburu, a oni bi se blago okrenuli ka njemu, da im i srce gleda Pejgamberov kabur. Kakva su to srca bila! Kakve su to duhovne veze bile! Mnogo su ga voljeli. I niko se na zemaljskoj kugli ne bi tome tako silno obradovao, kao hz. Muhammed. Neka je salavat i selam na njega! Okrenuši se džema’ atu, hz. Hasan reče: – Ostavljam svoje zaduženje. Ostavljam Hilafet!

U Medini nastade takvo čuđenje i tišina. Hasan j ostavio Hilafet! – Idem Muaviji… Medina… Grad voljenih, Medina… Grad ašika, Medina… Grad tuge, Medina… Prije svega da razjasnim nešto. Osim iz neznanja, sa ovih usana, nikada, nikada se neće čuti nešto loše ni za jednog od Časnih Ashaba r.a. I hazreti Muavija je isto među njima. Ne smijemo biti neuljudni prema čovjeku, koji je Resulullahu bio pisar Objave. Da spomenem još ovo: Zločin na Kerbeli se dogodio nakon preseljenja hz. Muavije. Čvrsto vjrujem, da se Kerbela ne bi dogodila, da je hz. Muavija bio živ. Bojali su se hz. Hasana, bio je snažan, veoma jak. Željeli su da ga nema. I povrh toga što ga je narod volio, neki su ipak željeli da ga nema pa su mnogo puta pokušavali da ga otruju. Svaki put, kada bi osjetio otrov u tijelu, otišao bi na kabur hz. Muhammeda, sjeo bi kod svoga djeda pa kada bi kasnije ustao, od otrova ne bi bilo ni traga. Ah… Muhabbet… Ljubav… Jednog dana, dok je boravio u Šamu kao musafir, ponudiše mu da jede hranu, koju je domaćin bio otrovao. Čim se zatrovan zalogaj našao u želucu, Hasanovo tijelo poče da gori. Bio je tako lijepog odgoja, da domaćinu ni ne reče da ga je otrovao. Kako je teško biti Hasan i odgojiti se u Pejgamberovom dergjahu! Trovali su ga na različite načine. Na kraju, jedna njegova stara robinja, bivša žena, dobi veliki novac da ga otruje. Bijaše sehurski vakat i Hasan htjede ustati pa pored sebe ugleda čašu sa vodom. Ona mu je u tu čašu usula slatkasti prah. Hz. Hasan prinese čašu usnama, i čim ispi vodu, osjeti da mu se svi unutrašnji organi zapališe. Čaša mu ispade iz ruke a tijelo zgrči i klonu na pod. Nutrina mu je gorjela. Dozivao je hz. Husejna, koji dotrča i uhvati ga za ruku. – Šta se desilo brate moj? – Ne pitaj me!, reče mu, nutrina mi gori… – Ko ti je to urdio??? – Sabur Husejne, sabur… – Ko ti je ovo učinio, moj Hasane? – Sabur brate… Nije odgovarao. Ime ubice nije ni spomenuo. Nikada nije spomenuo imena onih, koji su pokušali da ga ubiju. Hz. Hasan, unuk Resulullahov…Ime nijednog zalima nije se moglo čuti sa njegovih usana. Eto šta je edeb! U jednom trenutku blago pogleda Husejna pa prošaputa: – Daj mi ruku, Husejne moj… Nutrina mu je gorjela. Njegov brat primijeti da mu se tijelo trese i da gori… – Drhtiš…, reče mu brat. Hz. Hasan je sklopio pa otvorio svoje lijepe oči pa izusti: – Kako ne bih drhtao? Eno…, pogledaj! Tamo mi djed! Otac mi je tamo… Moja majka Fatima je tamo. Dozivaju me… Govore da dođem. Kako da ne drhtim…? Potom pogleda svoga mlađeg brata Husejna sa svoja dva predivna oka i reče: – Husejne, pogledaj… Evo ih! Nisu ni insani ni džinni! Smiješe mi se. Eto, toliko…a onda je zaćutao hazreti Hasan, unuk Pejgamberov. Ustvari, on je dan prije toga usnio san. – Vidio sam sinoć u snu…, započe… – Šta si vidio u snu, Hasane? – Husejne, vidio sam kako mi je na grudima ispisana sura Ihlas. Znate li, koliko je tada godina imao hz. Hasan? Imao je 47 godina. Prije par mjeseci je bio dan njegovog Šehadeta i preseljenja; 9. Ramazan. Kada je preselio, imao je 15 sinova i 8 kćeri. A njih će slomiti na Kerbeli. Hasan je ukopan na Bakijskom mezarju, kraj svoje majke hazreti Fatime, na mezarju Voljenih. I tada će za hz. Husejna početi muke…
HAZRETI HUSEJN
Ponekad bi Husejn, znate ono…kad dijete nešto slomi, recimo čašu… Husejn bi pogriješio i hz. Fatima bi se ljutnula i pitala, ko je to uradio, a hz. Hasan bi odmah skočio: – Ja sam to učinio, mama… Nemoj Husjena kazniti, nego mene… Stalno bi plakao zbog njega, da mu se štogod ne dogodi. Mlađi je to brat. Ebu Hurejre govori: – Jednog dana su obojica naokolo trčali pa onda skočiše hz. Resulullahu u krilo. Hasan i Husejn su se igrali sa Resulullahovom kosom i bradom a hz. Muhammed ih prigrli… Ah, koliko ih je samo volio! Da li ih mnogo voliš, o Božiji Poslaniče?, upitao sam. – We kejfe la uhibbuhuma, we huma rejhanat ajeh mined-dunjaa. Eššubuhuma! Kako da ih ne volim, oni su moje ruže u ovom dunjalučkom životu. Mirišu, kako da ih ne volim, oni su moje cvijece, mirišem ih. Oni su mi svo cvijeće na ovom svijetu. Ponekad bi se Kruna svega stvorenoga opružio na leđa, a hz. Hasan bi mu sjeo na jednu nogu a hz. Husejn na drugu, pa bi ih Resulullah tako podizao i spuštao na nogama pjevušeći im: – Hajde, prelijepe oči moje, podignite se… Hazaqqa, hazaqqa, taraqqa ajni baqa! Na usnama Medinlija se kasnije mogla čuti ova pjesmica. Tako je Resulullah odgajao narod, koji je svoju žensku djecu živu zakopavao; one što nisu znali pomilovati svoju djecu. One, koji su svoju živu žensku djecu od pet-šest godina zakopavali u zemlju. Ovako je postupao sa ljudima! A oni jadnici što ne razumiju i napadaju Islam, zbog svojih bolesnih i tvrdokornih srca, šta mogu ovom prigovoriti? I zar nije dovoljno to, što je Poslanik a.s. sačuvao žensku djecu a samim time i žene i njihova prava!? Salati i selam neka je na tebe, o, Allahov miljeniče! Kamo sreće, da sam mogao biti prašina pod tvojim mubarek nogama! Kamo sreće, da sam barem bio zrno pijeska pustinjskog, koje je dotaklo tvoju nogu! Poslanika a.s. voljeti, Ehli-Bejt voljeti… Ah, zar ima muslimana koji ih ne vole?

U predgrađu Medine su živjeli faqiri – siromasi. Noću bi im neko kucao na vrata pa kada bi otvorili, vidjeli bi džak brašna i malo masla. Uopće nisu znali, ko bi im to mogao ostavljati pred vrata. Nikako nisu mogli saznati. Poslije ponoći, pokucalo bi se na makar desetoro vrata i pošto bi domaćini otvorili, zatekli bi stalno po džak brašna i malo masla. Nisu mogli znati ko je, jer bi silueta zamotana u saruk preko lica i nosa u mrkloj noći, brzo nestajala. Poslije bi pričali svojim ženama: – To je sigurno Husejn. Iza ponoći bi preko obraza i lica zamotavao veo saruka, da se ne može prepoznati pa bi tako tovario džakove brašna na leđa i dijelio ga siromasima Medine krijući se po sokacima od kuće do kuće. Samo bi pokucao pa brzo nestajao u mraku, da ga neko ne bi prepoznao. Neka vidi samo Vlasnik svega, neka vidi samo Allah s.w.t. a nikako neko drugi. Nakon svirepog zločina na Kerbeli, nije bilo onoga, koji je noću kucao na vrata siromašnih Medinlija, dijeleći brašno i maslo. Tada su shvatili da je to bio hz. Husejn. Oni što su dolazili noću, bili su hz. Husejn i Dža’ ferit-Tajar r.a. Obojica su tako pomagali siromahe. Evo, mi smo Muslimani a i oni su Muslimani… Kako prelijepo djelo, ja Rabbi… Jednoga dana, dok je bio još mali, hz. Husejn je plakao pa ga čuo Poslanik a.s. Odmah iza mesdžida ode do Fatimine kuće i pokuca, pa mu hz. Fatima otvori i začuđeno upita: – Oče? – Fatima, nerasplakuj mi Husejna. Ne rasplakuj mi mog Husejna Fatima! Ali, drugi će kasnije rasplakati Husejna… Rasplakaće ga…i što je najtužnije, Ummet će ga rasplakati. Oni hudnjaci, što za sebe govore da su muslimani, oni će ga rasplakati.

Ebu Hurejre kazuje: – Ponekad bi Poslanik a.s. noću užurbano odlazio do kuće hz. Fatime. Ustvari, samo bi ušao i izašao. Zapitah se zašto u pola noći ide Fatiminoj kući pa sam ga jednog dana o tome upitao: Allahov Poslaniče, kuda to ideš?», a on mi odgovori: – Znaš, medinske noći znaju biti veoma hladne a moji unuci, Hasan i Husejn, se okreću u postelji i otkriju se, pa se ja plašim da ne nazebu. Odem samo da ih pokrijem i odmah se vratim kući. Ljubav… Zatim je došla vijest da je hz. Muavija preselio i taj haber je bio tačan. Dvadeset i pet puta je hz. Husejn pješice išao na hadždž, od Medine do Mekke. Pet stotina kilometara je išao pješice. Narod Kufe se pobunio zato što nije htio Jezida. U Jezidu nije bilo insanijjeta. Ovo je činjenica. Ummet ga nije volio. Pogledajte među nama, ima li neko da nosi njegovo ime? To je nemoguće. Takvoga nećete naći. Narod Kufe tada izasla vijest Husejnu r.a. da dođe, da ga željno očekuju i da žele da im bude Halifa. Hz. Husejn je to bio i zaslužioi to je bilo njegovo pravo. Stanovnici Medine su mu govorili: – Husejne naš, ne idi nipošto u Kufu! Ali Husejn je gajio nadu, ako ga je narod Kufe želio, da je onda morao ići. Jednom reče Ehli-Bejtu: – Spremite se, idemo u Kufu. Idemo u Irak.. U Medini se sve sledilo! Samo da Husejn ne ode! Ali, ništa ga nije moglo odvratiti od njegove odluke! Ljudi su dolazili u skupinama i govorili mu: – Husejne, ako ikako može, zaobiđi odlazak u Irak jer je narod Kufe nepravedan! Ne idi u Kufu Husejne, Medina te puno voli! Pogledaj, eno Rewda i Mutahhera, kabur tvoga djeda. Ti si naša glava, naš vođa! Nemoj ići! – Moram ići, narod Kufe me čeka! Da malo pojasnimo ovakav stav hz. Husejna, navedimo jedan primjer: Zejnul-Abidin je sin hz. Husejna i loza Ehli-Bejta će se održati i nastaviti preko njega, Zejnul-Abidina.

Jednoga dana, Mensur, koji je bio zadužen za pokrajine, došao je pred Kjabu ali pored sve svoje svite i vojske, nije uspio prići Hadžerul-Eswedu. Mnogo se trudio ali je sve ostalo uzalud. Onda vidje kako se ljudi odvajaju iz mase na desnu i lijevu stranu, jedan preko drugog. Došao je jedan čovjek, prelijepog lica, čiste i nurli čehre što sija poput sunca. Mensur se zbuni. Njemu vojska nije mogla otvoriti put do Kjabe a ispred ovog čovjeka se masa sama sklanjala, praveći slobodan prolaz. Ispred njega se krčio put. Svi su ga htjeli dotaći. Žene su mahale svojim maramicama a ljudi su ga dodirivali i grlili. Mensur se i dalje čudio da sa svojom svitom nije mogao ni na zor prići Hadžerul-Eswedu a narod je kao po komandi pravio u kordonima prolaz ovom insanu. – Ko je ovaj čovjek?! Ko je ovaj čovjek?, pitao je Mensur. – Ah, zar ga ne poznaješ? Zar ga ne znaš!?, upita neko iz mase. – Njega Kjaba poznaje! I Zem-zem ga poznaje! I Hadžerul-Eswed ga poznaje! I nebo ga poznaje! To je sin Alijinog sina Husejna, to je Zejnul-Abidin! Mensur se opet nađe u čudu! Ovo je jasan primjer! Ova ljubav je tad plašila Medinlije… Samo ako Husejn ode u Kufu. Narod Medine je ustao na noge… – Husejne naš, ne idi u Kufu… Ne idi… Ali, odluka je odluka… Jedan od uvaženih ashaba, Abdullah Umuti, dođe i zagrli Husejna pa rece: – Husejne moj, kurban neka sam ti…, nemoj ići…. Nemoj vjerovati narodu Kufe, ne idi u Kufu, moj Husejne… Pojavi se i Abdullah ibn Abbas, još jedan uvaženi ashab. – Nemoj nas rastužiti, Husejne naš… Nemoj nas svojim odlaskom bacati u brige! Narod Kufe je nepravedan. Ali, hz. Husejn ga nije poslušao. Dođe i Abdullah ibn Džafer, cijenjeni ashab pa mu reče: – Husjene, ubiće te kao Osmana! Osmana su ubili dok je nad Mushafom bdio! Ti ljudi su bez griže savjesti. Ne idi Husejne! Hz. Husejn ih nije poslušao. Kada Pejgamberov unuk ustane na noge, ne priliči mu više da opet sjedne. Svi su došli da ga odvrate od nijjeta, čak i stari, uvaženi ashab Ebu Saidin el Huduri, dođe i reče: – Ja sam još od tvoga oca Alije čuo kako kaže: – Kufa je nepokorna! – Nemoj ići Husejne! Ali, hz. Husejn ga nije poslušao. Onda grupa njih ode hz. Omerovom sinu i zamoliše ga: – Samo ga ti možeš odvratiti od nakane! Idi i odvrati ga, Allaha radi… Hazreti Omerov sin je došao kod hz. Husejna, ništa ne rekavši. Kad ga ugleda hz. Husejn, jako ga zagrli. Omerov sin je Poslanikovom unuku ljubio bradu. – Molim te, ne idi, Husejne moj… Nemoj nam paliti nutrinu… Tvoj djed ne bi bio zadovoljan tom odlukom. Poslanik ne bi bio zadovoljan tom odlukom. Husejn otvori svoje prelijepe oči: – Sine brata mog, sinoć sam u snu vidio moga djeda i reče mi: «Husejne, zašto te još nema? Zašto ne dolaziš?» Medina je ćutala. Te noći niko nije spavao a na sabahu se sjatila sva Medina da isprati hz. Husejna. «Neka ti je Selam Husjene…»

Žene su plakale, jecale su. Eh, samo da je Husejn pogledao oko sebe, vidio bi da sve plače. Vidio bi uplakanu Medinu. Husejn je krenuo na put bez povratka, dug put… Cijela Husjnova porodica, njih oko 70, svi su krenuli na put. Većina među njima su bile žene. Osvanuvši jednog jutra u blizini Kufe, primijetiše da je trupa od oko 4000 vojnika blokirala sve putove . Stezali su obruč oko hz. Husejna i njegove porodice. Hz. Husejn reče jednom vojskovođi: – Ja ne želim borbu! Želim da se vidim sa Jezidom! – Ne možeš se vidjeti sa njim! Ne možeš pričati sa Jezidom! Nemaš drugog izlaza, osim da se predaš Jezidu! Husejn odgovori: – Ne mogu se predati covjeku bez imana. Jezid nije čovjek tog nivoa! – Naredba je takva! Ili se predaj, ili cemo te zarobiti! Husejn im pokaza pisma i reče: – Narod Kufe želi mene! Pogledajte! Imao je na hiljade pisama u kojima je stajalo: «Husejne, hoćemo tebe za halifu! Čekamo te!» – Ili se predaj ili ćemo te zarobiti! – Onda me pustite da se vratim u Medinu! – Nema povratka u Medinu! Ili se predaj, ili ćemo te zarobiti! – Nemoguće je da se predam! Uzjaha konja pa produži dalje. Krenu desno – presjekoše mu put! Krenu lijevo, opet mu presjekoše put. Zatvoriše ga u krug. Svi putovi su bili zatvoreni. – Hajde ovamo!, dovikivali su mu, pokazujući na jedno mjesto. – Ovo je nemoguće!, govorio je, uputivši se tamo a zatim se povukao malo unazad, kraj jednog prolaza. Tu je zemlja bila crvena i suha. Husejnu se to mjesto nije svidjelo. Zemlja je bila toliko suha! – Kako se zove ovo mjesto?, upita hz. Husejn. – Kerbela! Kerbela!, rekoše. – Šta znači Kerbela? Mjesto muke i bola, mjesto uznemiravanja, da li to znači? Smjestiše se na tom mjestu. Sutradan se opet počeše spremati za povratak u Medinu, ali ih spriječiše u tome. Put je sa svih strana bio presječen. – Tu ćete biti sve dok se ne predate! To vam je stanište! Ovako je glasio odgovor. Na tom mjestu nije bilo ni bunara, ni vode. Hz. Husejn se ogleda oko sebe. – Dajte nam vode! Nestalo nam je vode! – Nema vode! Vama je voda zabranjena!, rekoše mu. – Ali, ovdje ima žena i djece, bojte se Allaha! – Nema vode! Ili se predajte, ili umrite! Ili se predajte, ili umrite! Cijeli dan im je prošao u toj vrelini i žezi, bez kapi vode. Oko ponoći, hz. Husejn skupi svoju porodicu pa im reče: – Idite noćas desno i lijevo, raziđite se! Svako neka krene jednim putem. Naći ćete neko mehko srce, koje će vam pružiti vode. Ima ljudi u blizini. Idite, ostavite mene samog s ovim zalimima. Žene zaplakaše. – Ah, Husejne, zar da tebe ostavimo?! To je nemoguće! U tom halu iscrpljenosti žedu, hz. Husejn uhvati očima malo sna. Tu je sanjao, kako pred njim stoji jedna karavana i na jednom vidje u snu Resulullaha, svoga djeda, koji mu mehko rece: – Husejne, vidiš li ovu karavanu? – Vidim, o, Kruno svega Stvorenoga. – Pred tom karavanom je krv! Hz. Husejn zadrhta i prenu se iz sna. Razmišljao je o tom snu i šta mu Muhammed a.s., njegov djed, reče. Sestra Zejneb potrča ka njemu. Sukejna, Husejnova kći, i ona potrča k ocu kad vidje da se trgnu iz sna. – Šta se dogodilo oče? – Upravo vidjeh djeda. Reče da ispred nas ima krvi. Hz. Zejneb zaplaka. – Ah, Husejne moj! Dušo moja! Teško mom Husejnu… Ja Rabbi… Hz. Husejn zagrli Sukejnu i prvuče joj glavu na svoje grudi. I dok je djevojčica plakala, hz. Husejn joj šapnu na uho: – Plači, plači Sukejna moja… Znaj da ćemo dugo biti rastavljeni. Dugo ćemo biti razdvojeni. I bil su, sve dok se hz. Sukejna ne srete sa svojim ocem, nakon što je preselila. I i smo odvojeni od njih, sve do Sudnjeg dana. Gospodaru, ne rastavi nas od njih kad na Mahšer stanemo! Proživi nas zajedno sa Ehli-Bejtom, Gospodaru naš!
Već dva dana su bili bez vode. Ah, koliko bi im samo značila koja kap vode! Djeca su čeznula i žedna vikala: «Vode! Vode»! Ja Rabbi, šta će s nama biti, kad u ovakvom izobilju živimo a malo zahvaljujemo! Majčino mlijeko bijaše presušilo. Nema vode. – Dajte nam vode, makar jednu kap! – Ne može!, bio je odgovor svaki put. Dok je pregovarao sa zapovjednikom vojske, hz. Husejn je stalno ponavljao: – Bojte se Allaha! Bojte se Allaha! MI smo ovdje na ovoj vrelini a vi nam uskraćujete vodu, dok je Jevreji i Kršćani piju, vi Pejgamberovom unuku nedate ni kap! Bojte se Allaha! – Nema vode! Ili se predaj, ili umri! Kad ustanemo na sehur, kada htjednemo zapostiti, dok budemo slatko pili vodu, sjetimo se hz. Husejna, sjetimo se Kerbele, dok je slatko budemo ispijali… Sjetimo se kako su Poslanikovi unuci r.a. postali žedni šehidi. Slijedećeg sabaha… Sve bijaše uvehlo slijedećeg sabaha. Dvije vojske su se sukobile na poljani. Prsa u prsa. Na jednoj strani mala grupa gladnih i ženih vojnika, njih 70, a na drugoj trupe od 6.000 odmornih askera. Hz. Husejn doviknu zapovjedniku: – Propustite me da se vratim u Medinu. – Ne može Husejne! Nema Medine! – Onda me pustite da se vidim sa Jezidom! – Ne možeš se vidjeti sa njim! Odjednom, neki bezobraznik, neodgojen i neotesan, drsko uzviknu: – Husejne! Danas ćemo te poslati u Džehennem! Hz. Husejn ga samo pogleda. Šta da mu kaže. Pa on se tako obraća Poslanikovom unuku. Samo se osmjehnu i reče: – Ne možeš me poslati u Džehennem; možeš me jedino poslati hz. Pejgamberu. Možeš me samo poslati mome djedu! Sallallahu alejhi we sellem! Ova rečenica je nosila puno značenja. Kakav Džehennem?! – Moja krv vam nije halal! Zulum činite meni i mojoj porodici. Zar ja nisam Resulullahov unuk? Zar ja nisam Alijin sin? Vojnici se uskomešaše. Bivali su sve nesigurniji i nesigurniji. Mogu samo da pretpostavim šta im je sve prolazilo kroz glave u tim momentima. Tih 6.000 vojnika, Muslimana. Duboko vjerujem da noćima nisu mogli spavati jer stajati na nogama pred unukom Poslanikovim je sigurno bilo teško! Vojska se osipala. Od vojnika do zapovjednika. Kao da nisu Allahovi robovi, kao da su se pretvorili u Iblisove robove. – Šta da radimo? Husejne, šta naređuješ? – Ah, Iračani, Iračani, odmetnuli ste se od mene! Oca mog, Aliju, ste pojeli! Brata moga, Hasana, ste pojeli a sad mene jedete. Narod Kufe je nepravedan, baš kako mi Dža’ fer reče! Ah,kako ste nepravedni! Iza ovog, trideset vojnika, konjanika, pređoše na hz. Husejnovu stranu. Plakali su. – O, Pejgamberov unuče, hoćeš li nas primiti uz sebe? Hoćeš li nas primiti? Želimo sa tobom donijeti šehadet! Husejn je od tuge ćutao.
Malo poslije, uvaženi komandant, ugledni Hurr, stade pred hz. Husejna. Visok, preko dva metra, bijaše poput diva! Sablja mu bijaše u desnici ali je ipak drhtao pred hz. Husejnom. Hz. Husejn mu se obrati: – Zašto drhtiš pred Husejnom? Zašto drhtiš predamnom? Kako ti je ime? – Ime mi je Hurr, o, Husejne! – Jesi li ti vojnik? – Ja sam komandant. – Da li si hrabar? – Jesam, hrabar sam, o, Husejne! – Pa zašto onda drhtiš predamnom? Stani uspravno kao vojnik! Hurr ga posmatra pa reče: – O, unuče Pejgamberov, reci mi, kako mogu mirno stajati kada je moja sablja uperena protiv Husejna? Hoceš li me primiti da se borim za tebe? Hoćeš li poslušati moj šehadet? – Hajde, pokaj se Allahu i priđi mi. Vojnici počeše odlagati oružje. Da ovo potraja još samo jedan dan, svih 6.000 vojnika bi stalo uz hz. Husejna. Bio je predivan govornik, hz. Husejn, poput Resulullaha. Drugi zapovjednik shvati da se ovako ne može dalje nastaviti pa naredi: – Sve ih ubijte! Odmah ta horda, bez sabura i razumijevanja, napade hazreti Husejnovu porodicu. Prvi šehid postade Alijjul-Kebir, hz. Husejnov sin, mladić, kojem bijaše 28 godina. Puno je ličio na Pejgambera i uvijek je bio nasmijan. Nikad nije napuštao POST; danju bi postio a noću klanjao i ibadetio, Alijjul-Kebir. I stanovnici Medine su smatrali da puno liči na Resulullaha. Prvo bačeno koplje pogodi Alijjul-Kebira u prsa. On ga istrže iz prsa i baci na zemlju. Stajao je tačno ispred hz. Husejna pa pogleda oca i sruši mu se u krilo. Hz. Husejn se sagnu spuštajuci ga na zemlju. Krv je lila svuda po hz. Husejnu dok je slušao šehadet svoga djeteta. Milovao ga je po rukama i licu govoreći: – Ali moj… Alijjul-Kebir zadrhta cijelom tijelom pa se nasmija: – Oće, vidiš li moga djeda? Ja vidim Aliju. Čekaju me. Hoćeš li mi dozvoliti? Hz. Husejn podiže glavu ka nebu, prepuštajući se u Svemilost Vlasnika tog Mekama. Prepuštao se Gospodaru… Alijjul-Kebir… Prvi šehid na Kerbeli.

Hz. Husejn ustade na noge. Potom i Hurr postade šehid a za njim onih trideset, što dođoše. Svi bijahu u postu. Poslanikova porodica; svi su postili i padali, jedan za drugim. Mnogi toga dana postadoše šehidi. Evo, nabrojaćemo ih, kad srce želi da im imena spomene: Hz. Husejn, Husejnov mlađi brat Abdullah, Džafer , Osman, Abbas, Muhammed, Ebu Bekr, Alijjul-Kebir, sin Abdullaha, otac jednog brata – Džafer, Ali Ekber, Hz. Hasanova djeca: Ebu Bekr, Abdullah, Kasim., Akinovih troje djece… Svi su izgubili glave, svi postadoše šehidi pored amidža svojih… Još jedino hz. Husejn stajaše na nogama. Niko mu nije mogao prići sprijeda. Niko se nije mogao suočiti sa hz. Husejnom prsa u prsa, stidjeli su ga se i plašili. Kada bi hz. Husejn krenuo prema njima, odmah bi se razbježali. Koliko je samo puta hz. Husejn krenuo ka njima a oni bi svaki put ustuknuli. Onda ih on poče prozivati: – Ima li neko muško među vama? Nikoga nije bilo. Hz. Husejn nije mario za svoj život, znao je da je na kraju svega njegov šehadet. Pored njega su ležala njegova djeca, braća i djeca braće njegove… Jedan po jedan su pali kao šehidi. – Dosta mi je ovog svijeta!, govorio je, samo da što prije dođem mome djedu! Bilo mu je teško živjeti. Bilo mu je teško i vazduh udisati… – O strasljivci!, vikao je… Išao je prema njima ali su oni jednako uzmicali jer mu niko nije smio izaći na mejdan. I tu mu na um pade jedna priča od Ummu Seleme. Jedna priča od Ummu Seleme pade mu na um: Bilo je to mnogo, mnogo godina prije Kerbele. Husejnu je bilo pet godina. Allahov Poslanik s.a.w.s. je bio u kući Ummu Seleme. Kruna svega stvorenoga se obrati Ummu Selemi: – Nemoj nikoga primati u kuću. – Zašto, o, Resulallah? – Razgovaram sa Džibrilom. Dolazila mu je Objava. U tom času dođe Husejn. Otvoriše mu se vrata i on u tom trenutku potrča Resulullahu pravo u krilo. Kada ga ugleda hz. Pejgamber, sagnu se i uze ga sebi u naručje. Stezao ga je na svoja prsa, grlio i ljubio mu kosu i milovao po licu. Džibril je to gledao pa upita Poslanika: – O Poslaniče, da li ga puno voliš? – O Džibrile, pa on je moj unuk. Mnogo ga volim. Čuvši to, Džibril a.s. mu reče: – Žalosti, žalosti! – A zbog čega tako govoriš?, upita Allahov Poslanik. – Ja Resulallah! Tvoj Ummet će njega šehidom učiniti! – Moj Ummet će ga šehidom učiniti??? Ali kako? Na Poslanikovom se licu primijeti muka, briga ga obuze. – Šehidom će ga učiniti??? – Da Poslaniče, poslije tebe će ga ubiti. Hz. Pejgamber se sav zgrči od bola. Utroba mu se prevrtala. Resulullah pažljivo spusti hz. Husejna… – Znači, šehidom će ga učiniti… – Želiš li da ti dam zemlje na koju će pasti njegova krv?, upita Džibril. – Da! Da! Želim!, izusti Resulullah.

Džibril je stavljao zemlju u Pejgamberovu ispruženu ruku. Poslanik a.s. je uze i ode do Ummu Seleme a za njim istrča i hz Husejn. – Ummu Selema, sad mi dođe Džibril i kaza da će moj Ummet Husejna šehidom učiniti! Ovo je zemlja na koju će njegova krv pasti! Uzmi je i sakrij!Kad se ova zemlja bude pretvorila u krv, znaj da je Husejn postao šehid! Hz. Husejn se ovoga sada dobro sjećao. Sjeti se da mu je Ummu Selema to pričala. A onda, na Kerbeli, zalim po imenu Sinan, kukavički se primaknu hz. Husejnu iza leđa i udari ga sabljom svom žestinom. On osjeti vrelinu u leđima. Imao je 57 godina. Hz. Hasan je postao šehid sa 47 a hz. Husejn sa 57 godina. Ni šezdeset ne doživješe. Hz. Husejnu put bijaše zatvoren sa svih strana. Okrenu se i pokuša da načini nekoliko koraka, međutim, bilo je jasno da je smrtno ranjen… Horizont se otvori. Oblaci se razmakoše. Ugledao je hz. Muhammeda, svoga djeda. Pored njega su bili hz. Ali, njegov otac i ostali ashabi r.a. Pošli su na put pa i njega pozvaše: – Hajde Husejne, pridruži nam se…Kreni sa nama, ostavi taj svijet… Ostavi… Hajde, dođi! Kao da ih je gledao. On napravi još jedan korak, primače se još malo a onda pade na koljena. Nestalo mu je snage… A onaj zalim, čije ime više ne želim spominjati, opet se primače hz. Husejnu s leđa, podignu svoju sablju i zamahnu na hz. Husejnovu mubarek glavu. Odvoji se glava od tijela. Sruši se hz. Husejn. Sruši se Mihrab. Sruši se… Neka se sruši Kerbela! Neka se sruši Kufa! Hz. Husejnova se glava dva puta okrenu na zemlji. Oči su mu bile otvorene a pogled usmjeren prema nebu. Sa usana mu se i dalje čuo šehadet: «LA ILAHE ILLALLAH – MUHAMMEDUN RESULULLAH!»

Kao da shvatiše, šta su učinili. Sve ih presiječe po utrobi – Šta to učinismo!!? Ah, šta učinismo? Odsjekli smo glavu Pejgamberovom unuku! Gledali su nijemo jedni u druge. Ta grupa džahila i drznika gledali su jedni u druge. Šta to učinismo??! Srušili ste Ummet! Srušili ste… A šta bi ste vi drugo mogli učiniti?! U Medini, Ummu Seleme se trgnula iz sna pa skoči na noge. Sanjala je veoma čudan san. Kad se probudi iz sna, poče uzvikivati: – Ah, Husejne! Ah, Husejne! Ah, Husejne! Žalosti za mojim Husejnom! Medinije istrčaše. – Šta je bilo, Ummu Seleme?! – Upravo vidjeh Resulullaha u snu, vidjeh Allahovog Poslanika! Mubarek glava i brada mu bijahu u krvi! Ja ga upitah: «O Resulallah, u kakvom si to halu?» «Ne pitaj, Ummu Seleme, naš Husejn je upravo šehid postao!», odgovori Poslanik. Ummu Seleme potrča po onu maramicu u kojoj bijaše zemlja, potrča da je uzme i vidje kako iz maramice teče krv! SELAM HUSEJNU! SELAM ŠEHIDIMA! Pred Jezida donesoše hz. Husejnovu mubarek glavu. Odmotaše je iz okrvavljenog platna. Jezid se sav uspaniči i zadrhta: – Allah vam belaje natovario! Nisam tražio njegovu glavu, nego samo vlast. Jedan od bezumnika se igrao nožem sa hz. Husejnovim usnama. U tom trenutku, jedan od starih i uvaženih ashaba, uđe zadihan, uzbuđen i uplakan, Ebu Berzel Eslemi. Čim uđe, ugleda onog bezumnika, kako se nožem igra sa hz. Husejnovim usnama. Priđe mu i udari ga svom snagom, da se ovaj bezumnik sruši. Ebu Berzel Eslemi se srdito razdera na njih: – Zar ste Pejgamberovom unuku glavu odsjekli?!! A ti mu se igraš nožem sa usnama, je li? Nesretniče jedan! Koliko sam samo puta vidio Resulullaha da ljubi te usne, a ti se igraš sa njima!? Sklanjaj te ruke! Miči te ruke sa mog Husejna! Zatim mu se primače i reče: – Ti, hz. Husejn i hz. Pejgamber ćete na Mahšeru stajati lice u lice! Allahov Poslanik će ti reći: «Gubi mi se s očiju!» Kao da je led puhao, dok mu je govorio ove riječi! Niko drugi ije mogao ni progovoriti. Ashab izađe plačući. – Sastat ćete se! Sastat ćete se!, ponavljao je. I prije nego što završim, ima još nešto. Hz. Zejneb. Hz. Hasanova i hz. Husejnova mlada sestra , hz. Zejneb. Voljela je svoga Husejna nadnaravno. I dok je njegova mubarek glava bila kod onih bezumnika na Jezidovom dvoru, dođe hz. Zejneb. Stajala je ponosno, uzdignute glave, poput stamenitih planina. Hz. Zejneb je bila hrabra žena! Neka danas žene pročitaju o njenom životu. Stajala je tako gledala u mubarek glavu svoga brata. A onda dvorom odjeknu glas, koji presiječe sve prisutne: – Šta ćete sutra reći, kada vas Resulullah upita, šta učiniste sa njegovim cvijećem? Pokidali ste ga! Učinili ste da uvehne! Znate li šta ćete mu reći, kada vas to upita? Pejgamberovom cvijeću, Pejgamberovoj porodici ste glavu odsjekli! Zar ne vidite čiju ste krv prolili?! Resulullah će vas pitati: «Zar ste mi se na ovakav način htjeli odužiti?»

SELAM HUSEJNU!

SELAM HASANU!

SELAM NJIHOVIM RODITELJIMA!

SELAM NJIHOVIM DJEDOVIMA!

SELAM SVIM ASHABIMA!

SELAM SVIMA ONIMA KOJI ISKRENO VOLE HUSEJNA!

A voljeti Hz. Husejna znači, ići njegovim putem.

To znači, voljeti Islam, Kur’ an i hz. Muhammeda!

SELAM SVIMA KOJI TO ZNAJU!

I neka je Allahov selam i rahmet na sve nas!

Amin!

Autor – Dr.Nihadt Hatipoglu

Za portal www.pravisavjeti.info piše : Rifet Bukvić