Koga ćemo za kuma ?

Autorica:Ramzija Kanurić-Oraščanin

Jusufe, šta ti veliš-ko je najpriči za prvog kuma?

U mrkloj noći uskim puteljkom hodali su lagahnim koracima Jusuf, njegov dost Salih i brat Aziz praćeni zvijezdanim načičkanim nebom, dok je njihov razdragani eglen i gromki smijeh prelivo se usnulom varoši tjerajući tišinu koju prigrliše usnuli mještani snivajući duboki san. Salih svrati svojoj kući, a dvojica braće nastaviše svojom sudbinom.
Prvi se javi Aziz:“Jusufe iz fine familije oženi sina! Trebaš na svakom koraku zafaljivati Bogu dragom! Teško je pravo čeljade dovesti svojoj kući!“, dok je izgovaro zadnju besidu, okliznu se i haman nosem poljubi mokru zemlju.

„Polahko brate! Kud si navalijo? Samo treba nogu da iščahneš i da nam veselje pokvariš?! U pravu si-što se tiče moje neviste! Nemere se platiti koliko vredi, i nama čim sam je prvi put vidijo-zavolijo sam je ko svoju rođenu ćer! Prije Nazifove ženidbe-bijo sam malo načuvo da nji dvoje ašikuju, ali nisam virovo da će Ajša doći za mog sina, jer mi smo steća sirotinja-naspram prijatelja Bešira! Ali Bog dragi planira za nas i pute nam otvara!“, u eglenu stigla su braća svojim kućama, gdje su ih budni čekali ukućani.
Čim se Jusuf pomoli u svoju avliju, ugleda širom otvorena vrata i svog Nazifa sa lampom u ruci, a njegovi bijeli zubi ko biser sijali su kroz osmijeh kojeg srce izmami od radosti.

„Jesi se umorijo, babo? Svi te čekamo- ko ozeblo sunce! Vidim da su te fino ogrnuli i da smo sade prave familije postali!“, od dragosti skakućo je Nazif ispred babe i svitlijo mu lampom koja je haman zavezala i bilo je očito da je zafalilo fitilja ili gaza u lampi.
Isprsijo se Jusuf na vratima kuhinje i nama prenese selame od Ajšini roditelja.
Skinu sa sebe prijateljstvo umotano u deku i košulju i zapovidi da skuhaju kahvu. Ispriča im na tenane sve kako je bilo i nama počeše dogovarati za piraniju.
Prva se javi Zuhra:“Bome su te lipo okitili! Lipo ona skupa deka, perlonka košulja i peškir onaj velkački. Haman se sav u njega moreš umotati! Moramo se i mi pokazti-nesmimo obraz izgubiti!“, dok je govorila rukom je prelazila po mekahnoj deki.
Ajša pritisnu svoje ubrzano srce i dodade:“Babo, jesu pitali za mene? Kako mi je babo, mati, brat i sestra?“, i suza joj krenu niz obraz.


„Nemoj se, nevista, žalostiti! Nama su svi prvo za tebe pitali! A kada ova piranija prođe-moreš ići kod nji kad godica ti srce poželi! I oni tebi mogu doći! Nismo preko svita! Niko ti neće braniti, jer imam i ja za udavati i znam da nije lahko otići od svoji!“
Ajši lipo njekakav teret pade sa pleća i ozareno lišce sa sjajem u očima završi u Nazifovom pogledu.
Tu noć su razgovarali o kumovima i jengijama i šta sve treba uraditi do iduće subote…

Opet se javi Zuhra:“Dina mi, Jusufe-šta ti veliš koga ćemo staviti za prvog kuma i jengiju? Ko je najpriči, da to bude? Moramo znati i javiti ljudima da se znaju pripremiti.“, zamišljeno je pitala Zuhra.
„Ja sam to baš šćevo da se dogovormo, i smatram da bi moj ahbab Salih, trebo biti prvi kum. Tako se neće ljutiti ni moja ni tvoja braća, a Salih mi je poput brata rođenog!“
„Vire mi moje-slažem se sa tobom! Ti vajika misliš-ko i ja! Jedino bi Jusufe, za prvu jengiju šćela tvoju tetku Hanifu. Ona je ostala hudnjica sama na ovom Dunjaluku, nejma svoje djece, a Bog hotijo i čojk joj mlad umro. Tako bi joj to dobro došlo i njekako bi joj dalo volju za život i digla bi se iz mrtvi!“
„Vallahi, Zuhra-neka bude po tvom! Nejmam ništa protiv! A ostali kumovi i jengije već se znaju;moja i tvoja braća i snahe, tetke, strine i još po njeki ahbab.
Ovakve fine beside titrale su glavom Nazifa, Ajše i ostale djece koji nisu mogli utišati smijeh koji se prolamo u svaki budžak.
Otišli su na spavanje, ali san nije dolazijo u Jusufovu i Zuhrinu postelju.
Onako u poodmaklim godinama, surovim životom koji im ispisa bore po čelu i obrazima, morali su i ovaj put voditi tešku bitku sa neimaštinom i željom da osvitlaju obraz.
Uz samo uho svoje Zuhre pričo je Jusuf:“Kako ćemo piraniju opremiti? Treba fini para imati-da se odvede mlada na biranje, da se opremi piranija, dočekaju ruhadžije i još svašta tu treba! Glava mi moja puca-od brige za obrazom!“, držo se za prsa i odhukivo iz dubine njedara.

„Dragi, Jusufe, nemoj da moram galamiti na tebe! Vajika smo njekako sastavljlai kraj-sa krajem i ovaj put ćemo! Nama ćemo ranije prodati tele i opremiti veselje-kako treba! Biće posli-njekakve nafake! Samo nemoj kahrli biti i da ti srce vrisne!“, pričala je razborito Zuhra i poškakilja Jusufa po trbuhu i utonuli su u duboki san.
Na drugom kraju sela, prijatelj Bešir i njegova Đulse ustali su zorom ranom i sa vrelom kahvom u toploj sobi dogovarali-da ruho koje su naminili svojoj ćeri Ajši, bude onako kako je ona vajika želila i da se o tome prepovida na daleko. Jer oni su fala Bogu imućni i to im je prvo veselje u familiji. Trebaju i dalje važiti za glavne u selu i osvitlati obraz.
Bešir pogleda u svoju Đulsu koju je volijo, poštivo i držo do njenog mišljenja i upita je:“Hoćemo li nama danas ići po dućanima i kupiti sve što nam fali! Lahko je posli dokupiti-ako šta zafali? Jer brzo će proći ovi dani i nesmimo čekati do zadnjeg!“

„Baš sam ti to šćela Beširu sade kazati! Vallahi, ote mi iz usta! Moram zapoviditi Hanifi da napravi kljukušu-to joj je najbrže, a ti i Halil tamo oko blaga završite i nama ćemo krenuti! Sve ćemo obigrati i tražiti đe je najjeptinije! More se fino ušparati-ako bidnemo pazili danas!“, ustala je Đulse na svoje debele noge i otišla buditi djecu.
Nije prošlo ni sahat vremena i već su sjedili na prednjoj strani kola, a Bešir je čvrsto držo kajasa u svojim težačkim žuljevitim rukama, dok je zvuk kopita privlačijo poglede komšija koji su bili u svojim avlijama. Đulse je čvrsto držala ceker u ruci i ponosito sjedila uz svoga čojka. Taj dan su ih zabolile noge od hodanja po dućanima, a bijo je i pijačni dan-tako da su pola i više stvari kupili na pijaci.
Prvo su obišli svu pijacu uz duž i popriko i vratili se ponovo, zastali pored jednog štanda koji je bijo dugačak i na kojem je bilo svega i svačega-baš onoga što njima treba.
Prvo je Đulse na tenane sve razgledala, preračunavala u sebi i obrati se ženi koja je bila iza tezge:“Ja ću toga dosta kupiti i moraš mi dati jeptinije! Ruho spremam ćeri i ako bidneš povoljna-sve ću kupiti kod tebe! Vidiš i sama da na svakom stolu ima svačega, a ovo ti je prilika da fino zaradiš, a i mi nješto da ušparamo! Pa ti kako hoš?“, sejrila je u ženu i čekala odgovor.

„Ja sam vajika za dogovor! Samo reci-šta ti treba! I sve ovdi imate kod mene! Vallahi, nema potreba da idete dalje!“
„Kad je tako-onda ćemo trgovati! Daj mi nama-ovo skupo debelo ćebe i još devet ćebadi ali ovi jeptiniji i računaj nama sa popustom. Zatim nama dofaćaj;čašafe, platna za jengije, čorape, stolnjake, dugačke muške gaće, košulje, marame i stavljaj ovdi na hrpu.“, zadovoljno je birala Đulse, dok je Bešir bijo za susjednim štandom gdje se prodavala konjska oprema.
Na kraju stola je bila ogromna hrpa koju je Đulse ogledala dobro-da bi ustanovila da je sve kupila i glasno zovnu svoga Bešira:“Hajde, gazda, ti samo trebaš odrišiti kesu! Koliko će te ošinuti po džepu-sade ćemo viditi! Valja mriti na svemu nam je spustila- i niđe ne bi bolje prošli!“, zadovoljno se smijala Đulse i gledila u Bešira dok je brojo pare i stavijo ih ispred žene koja je prodavala. Nađe im ona njeku jaku veliku vreću i sve to Bešir sa svojom Đulsom donese do kola.

Kola haman puna, a novčanik poprazan. Otišlu su još da kupe troška i dva vruća bureka su već bila u njihovim rukama. Djeci su kupili krušaka, koje su bile jeptine sa pjegama po sebi i keks linđo sa gustim sokom virijo je iz providne vreće. Bešir i Đulse gledili su po stvarima koje su kupili i zadovoljno sjedeše u kola i Bešir dade znak za polazak, ostavljajući iza sebe čaršiju do nekog idućeg susreta…

Fotografija Ramzije Kanurić-Oraščanin.
Fotografija Ramzije Kanurić-Oraščanin.
Fotografija Ramzije Kanurić-Oraščanin.
Za portal www.pravisavjeti.info pripremila : Ramzija Kanurić Oraščanin