Hvala ti vjetre

Sarajevo je svu noć bilo pod napadom.

S planina se zakotrljao vetar i raspalio po dolini.

Jurio je silovito gradom zviždeći.

I ljudi i psi su zanjemili pred žestinom i zavukli se u svoje “sube”!

Treslo se štošta a najviše moja stara kuća cerpicara.

Ko da je sto konja tutnjalo po i oko nje.

Zavukao sam se u ćošak i dovom držao krov da ga vjetar ne odnese.

Škripala je stara kuća ko da ju je zemljotres a ne vjetar napao.

Da se “solidarišem”sa njom i ja sam ostao budan.

Stražario sam svu noć.

Moja tri šećera su šećerli puhkala, uslast spavala.

Plašilo me da nekog od njih divljanje vjetra ne probudi, zato sam bdio!

Ako progleda koje….da babo pomiluje, poljubi, ušuška, da babo šapne koju mehku.


Dok je vani vjetar šenlučio po staroj cerpicari ja sam čuvao moje blago u njoj.


Iako nisam oka sklopio, zahvalan sam vjetru.

Dugo se duže nisam ovako nagledao moje djece.

Najmanja se zapetljala u dugu kosu, ne vidi joj se lice.

Sin zinuo i sve cmače ko da nešto jede.

Ova najstarija kao da nešto zatvorenih oka i blaga lica recituje.

Svašta se vidjelo, imalo, svašta okusilo u životu.

Sve bi i prođe, pa s vremenom postane i ne važno ali…ove djece se ne mogu nagledati.
Hvala ti Bože….hvala ti vjetre!

Za portal www.pravisavjeti.info piše : Husein Ališa